Danas je bio prilično fin dan iako sam trebala ponovo u školu, (kako brzo raspust prođe) srećom ne rano. I iako me bolio stomak. Još uvijek me boli, već tri dana. Baš kad trebam u školu.
Jutroz kad ustala razmišljam, ne znam tačno koliko je bilo sati jer sam bila kao u nekom snu. Razmišljam o danu koji me čeka – prvi školski dan nove školske godine i o tome kako nemam baš čemu da se radujem. Razred u koji idem i ne poznajem. Stari razred sam bolje poznavala, ali su svi prošle godine diplomirali. A i prije toga je bila još jedna generacija sa kojom sam išla u slabiju školu i koju sam ispratila. Ovo mijenjaje razreda me podsjeća na mnogobrojne selidbe. Isto mi daje do znanja kako brzo vrijeme prolazi - čini mi se da stojim u mjestu dok svi dolaze i opet odlaze. Što naravno nije tako, jer možda sam se je sa obzirom na moju situaciju (bolest i problemi) više pomakla nego oni.
Kako god, u novom razredu znam samo par osoba (po izgledu, čak ni po imenu!) sa kojim sam par riječi razmijenila i to je sve. A kamo li da imam nekoga sa kime se družim. Čak skoro nikako i ne komuniciram sa ostalima jer sam kratko tu, ništa ni sa kim ne dijelim i moglo bi se reći da sam usamljena, mada mi to ne smeta većinom, navikla sam tako.
Nekad zamišljam neke ‘šta-bi-bilo-da…’ situacije u glavi, nije da se time ubijam, možda nekad, ali jednostavno dolete takve misli, kao i jutroz. Vidim pred sobom sliku, u stvari ne vidim sliku nego doživljajem ono o čemu razmišljam kad da se dešava u tom trenutku. Zamišljam sebe u školi i da ima u mom razredu dječak koji mi kaže da takođe želi studirati isto kao ja, filozofiju. Zamišljam da ima neko ko je malo kao ja, sa kim bi se mogla razumjeti i od čega bi moglo nastati nešto lijepo. Maštam o toj osobi, nije tu nikakva zaljubljenost u pitanju, nego prijateljstvo, srodna duša koja mi nedostaje i koju je teško naći. Kako bi bilo lijepo da ima neko na fakultetu koga već ‘poznajem’ od prije. I onda prekidam misli i kontam, probudi se bona i prestani sanjati, sad će ti još malo taksi, spremaj se.
Odem ja u školu. Prvi čas je uvod u novu školsku godinu i šta nas sve čeka. Svima dijele rasporede časova i.t.d. Zadesim se ja sama u učionici sa jednim dječakom koji mi je već prije toga zapao za oko, jer smo nas dvoje jedini koji nisu dobili raspored časova (zato što samo nas dvoje iz nekih razloga još uvijek pripadamo razrednom od prošle godine, dok su ostali dobili novog) i jer mi izgleda interesantnije od ostalih, ima lijepo neobično ime i lijep glas. Onako mi se sviđa kao pojava.
Nastavnica nam rekla da sačekamo u ogromnoj učionici, a nikad da se vrati. Sjedim ja u jednom ćošku, on stoji u drugom, a među nama nekakva ubitačna tišina, praznina… Hajde reko da jednom i ja počnem neki razgovor, ne volim tišinu osim nekad kad sam sama, i postavim par standardnih pitanja poput - da li se raduje što je škola počela, kakav je bio raspust, i tako neke glupe stvari na koje već mogu pogoditi odgovor, al’ eto makar nije tišina. Završimo mi sa tim ‘razgovorom’, ali nastavnice još nema. I ja kontam, da li da ga upitam? Da upitam šta planira nakon ove godine raditi… da li uopšte već zna šta hoće. ‘Znam, planiram upisati filo…’, nije stigao ni izgovoriti do kraja, a ja velim ‘i ja takođe’! ‘Stvarno?’, pogleda me malo iznenađeno. Ne znam šta mu je proletilo kroz glavu, možda sam se nasmijala ili nešto. Znam da sam se u sebi nasmijala jer sam unaprijed pomislila na mogućnost da će to odgovoriti zbog onog što sam maštala u jutru. Čudno a? Kao neka intuicija. Dešavaju se meni često ovakve stvari i mnogo luđe da se zapitam – pa ovo ne može biti slučajnost?! Slijedi kratka tišina i zatim me pita sa osmijehom da li i meni ljudi uvijek kažu da od toga nema hljeba, t.j. nema posla kojeg možeš raditi kad završiš filozofiju, i slažem se, to je baš kako mnogi ljudi reaguju i što me malo nervira, ali ipak slijedim svoj put jer znam šta hoću i kažem i njemu da ne treba slušati te ljude.
Nastavnica stiže, svako opet svojim putem. Na kraju dana mi stiže taksi, opet onaj šofer što mi nekako dijeluje odbojno. Ne znam kakva je osoba iznutra, ali nekako mi nikako nije drag. Pričam malo o raspustu, mada slabo koju sa njim progovorim jer većinom me nazor pozdravi, i dođemo na pitanje šta želim posle srednje škole. Objasnim svoje planove, a on se nekako smije kao da podcijenjuje ovaj fakultet i veli da se sa tim ne može ništa u životu ‘postići’, nema posla i života. (upravo ona reakcija o kojoj malo prije govorismo) A pisanje? Žornalistika? Kritičar? Počnem ja nabrajati zanimanja koja mogu imati nakon diplome, ali ništa ne vrijedi. Od toga se po njemu ne može živjeti. Htijela sam mu svašta reći, ali neću da se nerviram ili da vrijeđam ljude, znam da sam u pravu i šta hoću.
Neću da kvarim dan koji mi je uljepšan zbog kratkog razgovora u učionici (znam da vama ovo možda sve dosadno zvuči, ali ja pamtim tako neke male stvari) i zbog kojeg sam odlučila da češće otvorim usta. Ko zna pored kakvih sve interesantnih ljudi u životu prođem i zbog nekakvog stida ne popričam sa ljudima – od sad ću se truditi da nađem društvo jer od čekanja nema ništa. A za samoću uvijek ima vremena kad dođem kući u svoju sobicu i pojačam muziku ili uzmem neku knjigu.